Nije bitno koliko ce boleti.. reci…

Znam… tvoj svet vrti se oko njega.. vidis u njemu uzora.. volis ga kao brata… ali… zar si toliko slep… zar ne vidis dam u tvoje prisustvo smeta..?? zar ne vidis da si suvisan u njegovom svetu..??

Zasto dopustas date boli..?? zasto mu dozvoljavas da te povredjuje? Zasto…? A ne zelis pomoc… vidim.. hladni su koraci kojma se udaljavas od mene…

Nekako su sive reci koje mi govoris… teski trenutci kada si blizu… osecam da zbog mene koracas nekim zaobilaznim stazama… cujem zvuk tvojih neizgovorenih reci.. I one me bole… jer osecam d ate gubim… osecam da gubim svog najboljeg prijatelja…

Mozda ja gresim.. mozda nase prijateljstvo nikada nije postojalo.. mozda sam samo zivela u zabludi.. u verovanju u tvoje reci.. da sam zauvek samo ja najbolja… jedina kojoj mozes uvek reci sve I za koju ces uvek biti tu… da.. ja sam ona kojoj uvek mozes reci sve.. ali… gde si ti kad mi trebas..??

Gde si ti kada meni krvare rane..?? kad ja trebam nekog da mi pomogne.. da pronadjem sebe… da sakupim svoje delove… da ponovo postanem ona stara…

Ja nisam tako zamisljala prijateljstvo… bar ne ovo nase…

a… mozda zelis opet da podjes stopama svog uzora…? Mozda zelis da srusis sve… mozda me vise ne gledas na onaj isti nacin… mozda za tebe vise nisam samo najbolja drugarica… mozda… mozda su svi oni koji stoje iza toga da je ovo istina potpuno upravu… mozda…

… pokazi mi da smo I da cemo zauvek ostati ono sto smo bili… pricaj samnom… iskreno… onako kako nikad nisi… nemoj bezati… nemoj opet otici… molim te…

Tesko… tesko je reci… jos uvek sam samo onaj majusni klovan… jos uvek sam iza zavese…a zbog cega..? ni sama ne znam.. zasto nemam hrabrosti..? zasto.. zbog cega nisam kao drugi..?? zasto uvek nadjem neku rupu I zavucem se u nju… kao da je jedino bezbedno mesto na svetu..?

Bezbroj novih pitana iz sekunde u sekund… a ni jednog odgovora…

Da li sam zaista takva..? da li zaista mogu dozvoliti sebi da pustim da se zivot  poput ringispila sam okrece oko mojih snova.. a da ne ispuni bar jedan..? da li mogu dopustiti sebi da izgubim tu ljubav koju mi on pruza..? da propustim neophodne trenutke neznosti s njim..? da li mogu..? da li smem..?

Vreme je za moju ispovest… sedim pred svima vama… a nisam ni svesna zasto…

Mozda je vreme da vam kazem ko sam zaista..

Nisam ja ona devojka duge guste talasaste kose, lepo oblikovanog tela, nasmejanih vedrih ociju… nisam ja savrsen spoj inteligencije I lepote… ne… to je samo jos jedna mana koja se krije u meni… to sto sam dopustila da me posmatrate na taj nacin… nisam ja onaj mali devojcurak koji je nekada bos trcao po mokroj travi, koji je ziveo da bi se smejao u lice opasnim I velikim stvarima… ja sam slabic… veci od svih… ja sam kukavica koja vise nema hrabrosti da se suprostavi ni obicnim ulicnim pricama, ni najednostavnijoj prepreci… ja sam idiot koji sve krije u sebi… koji misli da je jaci od stene.. a slabiji je ustvari I od prolecnog povetarca…. Jer..”rane koje se kriju sporo se I tesko zaceljuju..’’

Zato sam odlucila da vam sve ovo iznesem… nadajuci se d ace mi to pomoci…

Rodjena sam, mnogi kazu, pod srecnom zvezdom… steta samo sto jet a zvezda meni sada toliko daleka… ja ne osecam tu srecu… ja ne osecam nicije dodire… niciju neznost.. ja ne osecam njegove poglede… ja ne shvatam znacenje njegovih reci… ja ne osecam nista prema njemu….

Trebam li se osecati krivom zbog toga..? trebam li I dalje hodati zatvorenih ociju kroz lavirint svoje srece… s njim..? nemam ja srca… nemam ni duse…

Nemam savest… nemam cast…

Nema suza… sve je vec isplakano… nema ni osmeha… nestali su nekada davno… kada je poceo moj pakao..

Dakle… jos uvek nema mene… jer nema niti koje me spajaju sa svetom… a kada se sve niti pokidaju… covek vise ne moze sebi napraviti omcu…I staviti je sebi pod vrat…

Nema nazad… I nema stajanja… ali… gde da pronadjem korake..? kako da krenem..? kako da ponovo pronadjem sebe..? 

……

Secas se kad smo se prvi put sreli..? secas se..? nikad dovoljno zreli.. a ipak smeli… mozda suvise smeli.. imali smo ceo svet pred sobom.. a nismo ni bili svesni da cemo uspeti kao tim… da cemo kroz par godina postati klju I katanac… tandem koji rusi sve prepreke ka sreci… da cemo kroz samo kap vremena izgraditi gotovo nesrusivu kulu prijateljstva… da cemo I dsalje hodati istim stazama zivota… voleti sve one stvari koje smo voleli I kao deca…secas se… odrastali smo na tim probama… proveli najlepse trenutke na zajednickim putovanjima… secas se… bili smo samo deca… naivna… mala… lakoverna… ubedjena da je zivot skup svih mogucih ideala… da svet predstavlja savrsenstvo… ali… neizbezno je bilo… morali smo odrasti… morala sam se polako pretvarati u devojku… graditi svoj sopstveni svet… postajati necija…

i… desilo mi se… upoznala sam ga… nije me zasluzio… nije me osvojio… nista nisam videla u njemu… a ipak… bila sam s njim… I ne slutivsi d ace mi se to jednom obiti o glavu… znas I sam.. postao je nepodnosljiv… mrzela sam njegove dodire… sve sto je bilo I pripadalo njemu… moja grozna I prljava igra pretvarala se u sve opasniju realnost… a ja… nisam ni bila svesna toga!

Opet sam mislila da nije sreman da mi naskodi… da odnese moj spokoj…

I opet… sam shvatila da ga nisam poznavala..

Bio je zaljubljen… nisam to shvatila…

Noz svoje bolesne ljubavi zabijao je bas tamo gde me je najvise bolelo…

Odvajao me od onoga sto mi je bilo najprece… OD TEBE…

Nisam verovala d ace uspeti…

Da ces dozvoliti da sve godine naseg poznanstva padnu u vodu…

Bili smo jaki.. u pocetku… drzali se cvrsto za ruke… kao karike u lancu… zeleli da vecno ostanemo  povezani…

Mislila sam d ace nas njegove pretnje naterati da  po ko zna koji put pripijemo  tela jedno uz drugo.. da se ne micemo dalje… da postanemo jaci…

A onda… odjednom…

Muk I tisina… tama… odlazis od mene… kazes mi da je bolje da jednostavno izgubimo kontakt na neko vreme… I najgorih 7 dana… najneizvesnija nedelja u mom zivotu!!

Sve dok ponovo nisam osetila tvoj cvrst zagrljaj… tvoje ruke oko mog struka… osetila moc koju imamo kad smo zajedno… osetila da nas niko nikad nece razdvojiti do kraja!!

Pa… da li je zaista tako..? kazes da jeste… da li da ti verujem..? mislim da su suvisne moje reci o tome koliko si mi potreban u svakom trenutku… mislim da sve vec znas….

Samo, jos jednom… seti se…