izdajnik…

Izdajnik 

 

 

Suza za suzom… osmeha davno ne vide trag.… 

Crno… tiho… nepomicno… 

Jer… odlazi mi neko drag… 

Ne.. “nemoj shvatiti nista licno”… 

 

Nastavi tako… neka me boli… 

Udari jace… jaka sam… znam… 

Bezi… potrci… nikad ne voli… 

A ja…opet cu celu sebe da dam… 

 

I ne osvrci se… idi… 

Pusti da djavoli telo mi spale… 

Samo se molim te… nas se ne stidi… 

Ne zelim prijatelje da me zale… 

 

Kao poslednji putnik… 

Skitnica… lopov… 

Kao zloslutnik… 

Zauvek nosicu na dusi okov… 

 

“Nek nestane… kriva je…” 

Znam da ces ti to reci… 

“Zato sto sam joj bio sve… 

..a nije bilo tu mesta sreci…” 

 

I sve nek gori… 

pepeo telo mi posta… 

Al dusa i u paklu voli… 

Iako… svesno sama osta… 

 

Djavoli… braco… od krvi moje… 

Nova sam… I vasa sada… 

Jer sam izgubila jedino svoje… 

Jer… otisla je poslednja nada… 

 

Jedino sada samo zelim… 

Krv… I poznate oci… 

da dusu tu na delove podelim… 

nema mi… druge pomoci… 

 

pa gde ces… kada mi dodjes…? 

U kom ces kutu pronaci spas…? 

Tad neces moci samo da prodjes… 

Moraces sve svoje da das… 

 

 

Ti nemas izbor… mogucnost drugu… 

Slomio si krila svojoj ptici… 

U najvecem, devetom krugu… 

Jer tamo zive izdajnici… 

by:smile

1 comment novembar 12th, 2007 smile

opet o njemu… najboljem prijatelj… kog volim na 1000 razlicitih nacina

Ne znam zbog cega.. ali sam sigurna.. s tobom.. nesto nije uredu… nesto es desava.. I umirem od zelje da saznam sta je to… ali uzalud…uzalud se truidim… ocigledno… vise ti nije stalo… ne znam zbog cega.. reci mi.. gresim li..??? u cemu??

Nije bitno koliko ce boleti.. reci…

Znam… tvoj svet vrti se oko njega.. vidis u njemu uzora.. volis ga kao brata… ali… zar si toliko slep… zar ne vidis dam u tvoje prisustvo smeta..?? zar ne vidis da si suvisan u njegovom svetu..??

Zasto dopustas date boli..?? zasto mu dozvoljavas da te povredjuje? Zasto…? A ne zelis pomoc… vidim.. hladni su koraci kojma se udaljavas od mene…

Nekako su sive reci koje mi govoris… teski trenutci kada si blizu… osecam da zbog mene koracas nekim zaobilaznim stazama… cujem zvuk tvojih neizgovorenih reci.. I one me bole… jer osecam d ate gubim… osecam da gubim svog najboljeg prijatelja…

Mozda ja gresim.. mozda nase prijateljstvo nikada nije postojalo.. mozda sam samo zivela u zabludi.. u verovanju u tvoje reci.. da sam zauvek samo ja najbolja… jedina kojoj mozes uvek reci sve I za koju ces uvek biti tu… da.. ja sam ona kojoj uvek mozes reci sve.. ali… gde si ti kad mi trebas..??

Gde si ti kada meni krvare rane..?? kad ja trebam nekog da mi pomogne.. da pronadjem sebe… da sakupim svoje delove… da ponovo postanem ona stara…

Ja nisam tako zamisljala prijateljstvo… bar ne ovo nase…

a… mozda zelis opet da podjes stopama svog uzora…? Mozda zelis da srusis sve… mozda me vise ne gledas na onaj isti nacin… mozda za tebe vise nisam samo najbolja drugarica… mozda… mozda su svi oni koji stoje iza toga da je ovo istina potpuno upravu… mozda…

… pokazi mi da smo I da cemo zauvek ostati ono sto smo bili… pricaj samnom… iskreno… onako kako nikad nisi… nemoj bezati… nemoj opet otici… molim te…

Add comment oktobar 13th, 2007 smile

konacno….

Nisam dugo pisala… puno novih stvari… puno izmena, naglih promena… novosti… uspela sam da probijem led… uspela sam da isplivam na povrsinu… da dobijem tu prvu ocenu… da pokazem “svoje pravo lice”… Pocela sam da se smejem, ponovo…. Ponovo vidim smisao onih istih gluposti… zbog kojih sam plakala… shvatila sam da na neki nacin sve ono sto nam se, kao ljudima, dogadja… da za sve postoji odredjeni razlog… i da se sve ono lose moze zaista gledati I s one druge, vedrije strane… Stekla sam nove prijatelje, za koje, iako ovo ne zelim, mislim da sumozda I bolji od prodhodnih… … I zelim da ozvanicim svoj novi pocetak… Zelim da pronadjem svoju stvarnost… svoju ljubav… Svoju novu sebe… A volim… bar tako mislim… I ne mogu da shvatim da varam sebe… da zivim u navici da sam zaljubljena… da li… da li je to zaista preslo u naviku..?? kako da shvatim..?? Znam. Vetar je davno pokupilo opalo lisce sa nasih staza… znam… d avec pripadamo proslosti… odavno… Ali.. jos uvek ustreperim kad mu cujem glas… kad ga sretnem… I cak sasvim slucajno.. neocekivano… Jos uvek osecam miris njegove koze… jos uvek… Dok… opet nisam sigurna… mozda je postao samo navika… samo uobicajna stvarnost… Moja realnost… koje se pomalo plasim.. mozda stidim… Koju mozda ne zasluzujem… i… zelim li ja uopste da volim bas njega..?? ne znam… mozda I ne…

Add comment oktobar 13th, 2007 smile

moje pravo lice

Prosla je jos jedna nedelja… citavih sedam dana proletelo mi je pred ocima… pa.. jesam li bar malo pomoglka sebi..? jesam li resila bar kap svojih problema..?

Tesko… tesko je reci… jos uvek sam samo onaj majusni klovan… jos uvek sam iza zavese…a zbog cega..? ni sama ne znam.. zasto nemam hrabrosti..? zasto.. zbog cega nisam kao drugi..?? zasto uvek nadjem neku rupu I zavucem se u nju… kao da je jedino bezbedno mesto na svetu..?

Bezbroj novih pitana iz sekunde u sekund… a ni jednog odgovora…

Da li sam zaista takva..? da li zaista mogu dozvoliti sebi da pustim da se zivot  poput ringispila sam okrece oko mojih snova.. a da ne ispuni bar jedan..? da li mogu dopustiti sebi da izgubim tu ljubav koju mi on pruza..? da propustim neophodne trenutke neznosti s njim..? da li mogu..? da li smem..?

Vreme je za moju ispovest… sedim pred svima vama… a nisam ni svesna zasto…

Mozda je vreme da vam kazem ko sam zaista..

Nisam ja ona devojka duge guste talasaste kose, lepo oblikovanog tela, nasmejanih vedrih ociju… nisam ja savrsen spoj inteligencije I lepote… ne… to je samo jos jedna mana koja se krije u meni… to sto sam dopustila da me posmatrate na taj nacin… nisam ja onaj mali devojcurak koji je nekada bos trcao po mokroj travi, koji je ziveo da bi se smejao u lice opasnim I velikim stvarima… ja sam slabic… veci od svih… ja sam kukavica koja vise nema hrabrosti da se suprostavi ni obicnim ulicnim pricama, ni najednostavnijoj prepreci… ja sam idiot koji sve krije u sebi… koji misli da je jaci od stene.. a slabiji je ustvari I od prolecnog povetarca…. Jer..”rane koje se kriju sporo se I tesko zaceljuju..’’

Zato sam odlucila da vam sve ovo iznesem… nadajuci se d ace mi to pomoci…

Rodjena sam, mnogi kazu, pod srecnom zvezdom… steta samo sto jet a zvezda meni sada toliko daleka… ja ne osecam tu srecu… ja ne osecam nicije dodire… niciju neznost.. ja ne osecam njegove poglede… ja ne shvatam znacenje njegovih reci… ja ne osecam nista prema njemu….

Trebam li se osecati krivom zbog toga..? trebam li I dalje hodati zatvorenih ociju kroz lavirint svoje srece… s njim..? nemam ja srca… nemam ni duse…

Nemam savest… nemam cast…

Nema suza… sve je vec isplakano… nema ni osmeha… nestali su nekada davno… kada je poceo moj pakao..

Dakle… jos uvek nema mene… jer nema niti koje me spajaju sa svetom… a kada se sve niti pokidaju… covek vise ne moze sebi napraviti omcu…I staviti je sebi pod vrat…

Nema nazad… I nema stajanja… ali… gde da pronadjem korake..? kako da krenem..? kako da ponovo pronadjem sebe..? 

……

3 comments septembar 30th, 2007 smile

Secanja.. (najboljem prijatelju)

Moje misli razapete su izmedju jave I sna… trenutno sam ko zna gde… ko zna s kim… ko zna na cemu… a ipak… postoje secanja…

Secas se kad smo se prvi put sreli..? secas se..? nikad dovoljno zreli.. a ipak smeli… mozda suvise smeli.. imali smo ceo svet pred sobom.. a nismo ni bili svesni da cemo uspeti kao tim… da cemo kroz par godina postati klju I katanac… tandem koji rusi sve prepreke ka sreci… da cemo kroz samo kap vremena izgraditi gotovo nesrusivu kulu prijateljstva… da cemo I dsalje hodati istim stazama zivota… voleti sve one stvari koje smo voleli I kao deca…secas se… odrastali smo na tim probama… proveli najlepse trenutke na zajednickim putovanjima… secas se… bili smo samo deca… naivna… mala… lakoverna… ubedjena da je zivot skup svih mogucih ideala… da svet predstavlja savrsenstvo… ali… neizbezno je bilo… morali smo odrasti… morala sam se polako pretvarati u devojku… graditi svoj sopstveni svet… postajati necija…

i… desilo mi se… upoznala sam ga… nije me zasluzio… nije me osvojio… nista nisam videla u njemu… a ipak… bila sam s njim… I ne slutivsi d ace mi se to jednom obiti o glavu… znas I sam.. postao je nepodnosljiv… mrzela sam njegove dodire… sve sto je bilo I pripadalo njemu… moja grozna I prljava igra pretvarala se u sve opasniju realnost… a ja… nisam ni bila svesna toga!

Opet sam mislila da nije sreman da mi naskodi… da odnese moj spokoj…

I opet… sam shvatila da ga nisam poznavala..

Bio je zaljubljen… nisam to shvatila…

Noz svoje bolesne ljubavi zabijao je bas tamo gde me je najvise bolelo…

Odvajao me od onoga sto mi je bilo najprece… OD TEBE…

Nisam verovala d ace uspeti…

Da ces dozvoliti da sve godine naseg poznanstva padnu u vodu…

Bili smo jaki.. u pocetku… drzali se cvrsto za ruke… kao karike u lancu… zeleli da vecno ostanemo  povezani…

Mislila sam d ace nas njegove pretnje naterati da  po ko zna koji put pripijemo  tela jedno uz drugo.. da se ne micemo dalje… da postanemo jaci…

A onda… odjednom…

Muk I tisina… tama… odlazis od mene… kazes mi da je bolje da jednostavno izgubimo kontakt na neko vreme… I najgorih 7 dana… najneizvesnija nedelja u mom zivotu!!

Sve dok ponovo nisam osetila tvoj cvrst zagrljaj… tvoje ruke oko mog struka… osetila moc koju imamo kad smo zajedno… osetila da nas niko nikad nece razdvojiti do kraja!!

Pa… da li je zaista tako..? kazes da jeste… da li da ti verujem..? mislim da su suvisne moje reci o tome koliko si mi potreban u svakom trenutku… mislim da sve vec znas….

Samo, jos jednom… seti se…

Add comment septembar 24th, 2007 smile

nedelja…

Danas je nedelja… jedna od onih kad nemam volje ni za sta… sinoc sam kasno, vrlo kasno legla, a jutros me negde vec oko 8:30 probudilo zvono na vratima…

Neki nebitni ljudi… ne secam ih se vise…

Juce sam prokockala… danas sam verovatno trebala nadoknaditi izgubljeno… ali, nemam volje… dusa mi je jos nekako na raspustu, I ne zelim ni da zamislim sebe sa knjigom u ruci… nalazim million izgovora… a anatomija otvorena stoji na krevetu, I ceka da me lenjost prodje… pa hoce li ikada..?

Hocu da dobijem tu ocenu sutra… svoju prvu… da otkacim taj predmet… ali kako..???

Moj svet se nalazi izmedju mnoooogo vecih granica nego sto je proctor izmedju ova cetiri zida… samo zelim slobodu…. Nedostaju mi prijatelji… fale mi letnji izlasci, izlezavanje do podneva… telefonski razgovori… fail mi moj stari zivot… a ovaj novi… zna samo za jednu stazu… krevet-knjiga-skola-krervet… ne mogu vise ovako…

Imam ja svoje ciljeve, zelim da ih ostvarim, tezim ka tome…ali…

Pritom gubim sebe…. Gubim izgleda sve ono sto sam godinama gradila… a ne zelim…

Zasto sve stvari prosto nisu mogle ostati iste..? zasto vreme nije moglo da se zaustavi u tom savrsenom spokoju koji sam imala…?

Fail mi sve ono od ranije… iako pokusavam da budem jaka, da ne cvilim poput malog bespomocnog deteta…. Da poput zrele, odrasle osobe spremno prihvatim svoje obaveze… ja samo budim to dete koje je u meni… budim sebe, staru sebe, I izvlacim iz tamnih odaja duse… I ponovo postajem klinka sa repicima u kosi, koja zivi u svom savrsenom svetu… zauvek…

Tako je… I ne zelim, a moram da se probudim I iselim iz njega… moram da odrastem…!

Add comment septembar 23rd, 2007 smile